Otkucaji jednog trena
Spustila je svoju hladnu ruku na vratnu žilu ne bi li opipala puls. Kao povratnu informaciju dobila je tupi odjek velikog mišica koji su doktori zvali srce. Dođavola, preživela je još jednu noć. Otvorila je oči, pored sebe je videla nepoznatog muškarca.Još jedan u nizu.pogledala je u plafon,bol se ustrvio na njenu glavu. Želela je da leži u tom krevetu dugo, da nikad ne ustane. Da usni večnim snom, i provede ostatak života u tom snu, u kom je bila trunka topline.Škripa kreveta trgla ju je iz maštarije, setila se gde je.Bacila je pogled na neobrijanog raščupanog i golog muškarca pored sebe i shvatila da je red da uradi svoj čuveni potez, završni udarac, da pobegne.Kao i uvek. Iskočila je iz kreveta, i na prstima pokupila svoju odeću.Ovaj put čipkasti crveni veš, izuzetno seksi. Imala je hrpu čipkastih, providnih i izazovnih kompletića. Nije volela da se ponavlja, drugi muškarac, drugi donji veš. Pocela je da se šunja po sobi, ne bi li našla ličnu kartu svoje sinoćne žrtve. Najzad ju je pronašla u zadnjem dzepu njegovih pantalona. Požurila je da je otvori i da prepiše ime u svoju crnu sveščicu. 200...ah, jubilej- pomislila je.I svi oni za nju su bili brojevi...imena i matični broj je upisivala tek da ima neki evidentan dokaz o njihovom postojanju. Ali ovo ime joj je već bilo u sećanju...da li je moguće da se ponovila...ne ne ne, striktno je pazila da se nikad ne ponavlja, počela je da paniči. Odakle ga zna, zašto joj je ime poznato. Sela je na pod, i sakrivši se iza stolice, počela je da prelistava svoju sveščicu...imena nije bilo...zbunjena, sedela je iza stolice i razmisljala o tome odakle zna ovo ime,besomučno je gledala i u matični broj, koji joj ništa nije značio ni odavao.Odjednom je začula zvuk gitare, ispustila je svesku i podigla se u vazduh. Goli muškarac je sada sedeo na svom krevetu i svirao gitaru. Bio je dobar, odličan šta više.
„ Dobro jutro malena-promrmljao je kroz svoju zapuštenu bradu-pa šta radiš tu, nije valjda da se kriješ, pa nemaš čega da se stidiš malena“. Ta reč je prosla kroz njen mozak. Malena, malena, malena. A onda ga se setila. Ispred nje je stajao on. Početak.Dečko zbog kog se i upustila u ove baljezgarije.sedeo je, svirao i buljio u nju. Nije je prepoznao, čak ni toliko. Nasmejala se i rekla „ izvini, tražila sam novčanik, valjda mi je ispao ovde sinoć...moram da idem -radim. –slagala je na brzinu obuvajući svoje visoke potpetice.Prišao joj je i krenuo da je poljubi. Odmakla je glavu uz obrazloženje da je to stvarno suvišno. „ da li smo se već negde upoznali“-upitao je zbunjeno. „ne, maleni, pobrkao si lončiće“-odgovorila je. On nije odustajao „ jesi sigurna, sumljivo mi je nešto tu...“ ona se samo grohotom nasmejala.Krenula je ka vratima i videvši da je pošao da je isprati, okrenula se i rekla „ ti si samo jedan u nizu, bio i ostao, svaka daljnja priča je završena“. On je ostao da je zbunjeno gleda svojim sanjivim ali krupnim zeleno-plavim očima. Silazila je niz stepenice i pomislila da je kraj, da je dobila svoju osvetu, možda bolju nego što je ikad zamišljala.Ali za nju kraj nije postojao, samo privid. Jer njen tlačilac, sudija i stražar nije bio taj klinac, već samo ona sama. Unapred izgubljena bitka. Bat njenih koraka glasno je odzvanjao zgradom, zastala je ne bi li oslušnula svoje srce. I opet je čula isti poznati zvuk. Čula je kako odzvanja prazna posuda.