protiv svog straha...
sam resila da se izborim...i da konacno ono sto pisem, procita jos neko...
Izbeglice iz besmisla života
***
Bio je to jedan od onih dana. Ustala je iz kreveta i sela za računar.Dok je mazala svoje usne nekim jeftinim karminom koji je verovatno naručila iz Avona, bacila je pogled kroz prozor.
Još jedan jesenji januarski dan.Setila se onda koliko dugo nije bilo prave zime u njenom gradu. Ta činjenica je nekako uvek razvlačila njene usne u bledunjavo bolnu grimasu. Iako je uvek išla golih ledja, da li zbog kratkih majica ili plitkih farmerica, volela je zimu. Volela je zimu mnogo više nego to famozno leto u kom je uvek mogla da pokaze svoju savršenu liniju.
Njena preplanula koža isticala je njene zelene oči i ona je leti uvek izgledala kao egzotična plesačica iz toplih južnih krajeva. A zimi, njene oči su bile tugaljive a ten upadljivo bled.Primala je boju snega koji nikako da padne. Da se ne lažemo bilo je snega te godine, ali ne pravog. Sećala se snega iz detinjstva, čisto belog koji se zadržavao u debelim slojevima i po mesec dana. Koliko je samo uživala u njemu. Setila se zatim jedne vožnje taksijem. Putovala je negde, više ni ne pamti kuda. Sneg oko nje bio je crn,žalosno crn. Ona je to povezala sa sobom, jednostavno je u čitavom koordinatnom sistemu sebe doživljavala kao početak. Sve, ali baš sve, što se dešavalo moralo je biti tesno povezano sa njom. Tako je ona povezala da sneg više nije beo kao što ni ona više nije mlada, naivna i nevina. Mrlje iz prošlosti su je obasule. Setila se svih prolivenih kafa, sokova, čokolada i odjednom se osetila prljavo. Baš kao taj sneg pored puta. Imala je specifičan pogled. U njenim očima neprestano se odvijala borba.Večita borba izmedju leda i vatre. Izmedju njene urodjene žustrosti, vreline i potrebe da bude hladna. I nekako je led uvek nadvladavao. Volela je zimu.Nepopravljivi flegmatik, tako su je zvali i najbliži prijatelji. Niko je nikad nije poznavao koliko je ona to želela. Ona, uvek otvorena, bez tajni, bez skrivanja, uvek je svima pružala sve potrebne informacije i nikada nikom nije ostala dužna odgovor.A ipak je i dalje niko nije poznavao. Čak ni toliko da primeti tu vatru koja je buktala u njenim očima. Ali sve svoje vatre ona je gasila na najednostavniji način, razmišlljanjem. I svaki put kada bi i dozvolila da se bar malo povede srcem na scenu bi nastupio mozak. Blokada, potpuna blokada emocija. Smiraj. Ona je bila baš to, smiraj. Toliko života i toliko snage, a tako duboko zakopano.A niko nikada nije ni naslućivao gde da kopa. Najtužnija devojka na svetu.Dete zime, izraslo u ledenu kraljicu.
***
„Hej mnoge vatre sam palio, mnoge vode zamutio, nošen srećom i zlom“. I istina, on je palio mnoge vatre. Ali tudje. U njemu sve je odavno izgorelo, opustošeno, mrtvo. Knjiga bez poruke. Ostavio je iza sebe pregršt vatrenih noći, prelepih žena, slomljenih srca, nedovršenih priča. Bio je već na pola puta, ali staza koju je sebi zacrtao još kao klinac kada mu je prva devojka porušila snove, sada više nije izgledala tako jasna. Bio je sam. Svi njegovi prijatelji, bivše zaklete neženje,prepustili su se čarima porodičnog života. Nisu više bili dvasetegodišnji mladići koji su živeli za trenutak. Stalno im se podsmevao „Vidi vas, oženjeni, ha možeš misliti. Žene su vam se već ugojile i ostarile, opustile se, klinci vam kidaju živce, radite da bi vam oni uzimali. Kome to treba? Vi ne znate da uživate u životu. Prodane duše.“ Postajao je džangrizav, dosadan i neprijatan. I najbliži prijatelji počeli su da ga izbegavaju. Nije želeo da prizna da njemu treba neko da ga voli, klinci koji će mu se penjati na glavu. Nije želeo da prizna da je promašio život.Izlaz je video u alkoholu. Provodio je noći sedeći po barovima i kafanama. Davio je šankere pričama :sa kakvim je sve ženama bio, sa kakvim žarom su on i njegovi prijatelji palili grad. Šankeri su ga sažaljevali. Oni u njemu nisu videli ništa do pijane lude koja živi u prošlosti. Iscedio je i poslednju kap soka života, koja se u njemu borila protiv suše. Starmali pametni dečko koji je celog života osećao glavom i video svet u brojkama,
Imao je zacrtanu budućnost, liniju koju je samo trebalo pratiti. Kada je sve pošlo naopako? Tešio je sebe, da se takav rodio, sa takvom sudbinom. Sudbinom drveta koje polako gleda kako mu otpada jedan po jedan list, kako vene, a ne može ništa protiv toga. Da, njegova sudbina je bila jesen. Konačno ga je potpuno sustigla. Zbrkanih misli ustao je od šanka, i istrčao na ulicu. Kiša je pljuštala. Želeo je da zaplače, ali nije mogao.Pao je na kolena, u blatnjavu baru i prokleo sebe. Želeo je da nestane. A nikad nije ni postojao.
***
Da li ste se ikad prepustili Suncu? Osetili svu njegovu toplotu i zamislil da sija samo zbog vas. Ona nije, ni u svojim najludjim maštarijama, nije to mogla pomisliti. Verovala je da Sunce sija za sve i da nas sve jednako greje. Zato su je ljudi za koje je Sunce posebno jarko sijalo gazili i nipodaštavali. Nije se branila. Staromodno vaspitana, jednostavna devojka,
iz prigradskog naselja. Nije se bojala gradskih zverki. spuštanje na njihov nivo bilo joj je daleko ispod časti.Bila je nalik tom suncu, prijatna, topla i velikodušna.trudila se da svoju pozitivnu energiju prenese na sve oko sebe. često joj je polazili za rukom. Njen prelep osmeh je zaista zračio nečim posebnim, i kada bi ušetala u prostoriju sve bi postajalo vedrije. Nije bila svesna toga, sebe nikada nije smatrala ni lepom ni privlačnom. Nije igrala na tu kartu. A znala je da je za uspeh u životu potrebno imati keca u rukavu. Odlučila je da njen adut bude svestranost. Zaista, već sa osamnaest, bila je najkulturnija devojka sa kojom sam ikad razgovarala. Sve naravno ima svoju cenu, zatrpala je sebe gomilom obaveza. Treninzi, časovi klavira, jezici, angažovanja po kulturno umetničkim društvima. Sve što je činila zarad svog kulturnog uzdizanja bacalo je u senku osnovu sreće-uživanje u svakodnevnim sitnicama. Na njoj je bio jasno vidljiv žig nesrećno zaljubljenih. Ona je svoje ljubavi ljubomorno čuvala i krila od svih.posebno od onih koje je volela. nikada nije dobijala šansu da svoju toplinu podari jednoj osobi. A imala je toliko toga da da. Sve češće je zapadala u krize. sve češće razmišljala da ostavi sve što je postigla. Da se prepusti životu. da bude neko drugi. Ali nije mogla pobeći od sebe – ili možda nije mogla da se pronadje.Rešila je da poseti mesto u kom se rodila ne bi li se vratila svojim korenima. legla je na obalu pored mora i prepustila se Suncu. Zraci su obasuli njeno rumeno lice.Širom je otvorila oči i pogledala u Sunce. Jedan na jedan, pomislila je, konačno.Zapitala se da li će iko ikada otkriti taj žar u njoj. Žar leta, koji je nosila u sebi od rodjenja. Da li će iko shvatiti da je ona Sunašce, zarobljeno tu na zemlji. Izgubljeno u vremenu i prostoru.Mora, neko jednom mora. zažmurila je i maštala o svom princu na belom konju. Na mestu gde je ležala, ostao je otisak sunca utisnut u pesak.Ona i dalje čeka.
***
„Budjenje ranog proleća i blagi bol u grudima, a pesma takva da može da se otpeva“. On je bio pevač. Kombinacija glasa Akija Rahimovskog i Davorina Bogovića. Umeo je da podigne publiku na noge. Masa bi skakala dok je on izvodio neke od najvecih rock’n’roll hitova osamdesetih. Njegova specijalnost ipak bile su balade. Kada bi zapevao Moj bijeli labude ili neku od klasičnih laganica, zaledio bi krv u žilama kako ženske tako i muške publike. kroz njegove pesme prolazile su mnoge žene. Kao uostalom i kroz njegov život. Nijedna se medjutim, nije zadrzavala.Pesme koje je pevao nisu ga ni najmanje doticale. Za nekoga ko ume pesmom da rasplače stotine ljudi u istom mahu, bio je prilično površan. Veoma nagao i živahan odlučio je sa svojih osamnaest da će osvojiti svet. Osvojio je Srbiju. Nije mu bilo dovoljno.želeo je više, bolje. Onda je upoznao nju, žensku koja je po svaku cenu rešila da ga sačuva. Upecala ga je na dete. Oženio se. Živu prirodu kao što je njegova nije moglob da sputa parče papira. Nije znao za vernost, za obaveze. Nije umeo da stane. ženska populacija ga je smatrala prosto neodoljivim. „ Dušo, izvini, ali stvarno ne mogu da se odbranim od njih“- jedna od standardnih rečenica koju bi izvalio kada bi mu žena prebacila za njegova brojna šaranja.Jednog jutra kada je stigao kući, mesto žene i deteta pronašao je prazan stan i pismo. Ostavila ga je. Nije ga pogodilo ali ga je iznenadilo. Zar njega, gospodina savršenog jedna žena može da ostavi? Nebitno, ona je na gubitku.Nastavio je život uobičajenim tokom. Jednog jutra nakon deset godina, probudio se i shvatio je da je sam.Više nije bio ni mlad, ni poželjan a i glas je počeo da ga izdaje. Seo je pored prozora, uzeo gitaru i zasvirao. Po prvi put je osetio svoju pesmu, i bolela ga je. „ Budjenje ranog proleća...“ U proleće korov najbolje raste, pomislio je. Bolest je trebalo saseći u korenu.
***
Kada bi se ove četiri osobe nasle na istom mestu, to mesto bi bilo soba jada. A kada bi se spojile u jednu, možda bismo i dobili jedan pristojan život proveden u sreći. Izgubili smo se u brzini kojom ovaj svet napreduje. Kasnimo za njim, kasnimo na svoje rodjenje, kasnimo na svoju smrt. U medjuvremenu spavamo,uzvamo, gubimo, pobedjujemo,placemo, smejemo se, patimo, volimo, a da li živimo?