Izbeglice iz besmisla zivota

Četiri hladna zida,mala siva soba. Spokoj,tišina,čemer i jad. Ne čuje se niti jedan zvuk,pokret šum. Tu niko više ne zalazi. A spoljašnjost i ne prepoznajem. Kada bih izašla, plašim se da bih oslepela. Od lepote ili od porazne ružnoće. Polako me i glava izdaje. Misli skreću i sve više naginju ludilu. Tanka je linija po kojoj hodam...a da bar hodam, a ja samo sedim i mislim. O čemu? Ko će to znati...možda neko ko jednog dana shvati priču mog života i reši da je ispriča...eh,da...kao da sam ja i bitna...sedim u toj maloj sobici u svom bunilu gubim nit između stvarnosti i mašte, moja četiri zida i spoljnog sveta, od mene ne polaze mostovi...trajno su porušeni...sve to ide s vremenom, a šta je vreme, samo simbol prolaznosti života...e dok vreme prolazi život mi stoji, sedi bolje rečeno,zajedno sa mnom u toj mojoj sobici, i kuka nad svojom sudbinom što ne može od mene pobeći...a gde i da beži i što misli da je tamo negde bolje? Ovde je mirno,nije baš lepo,ali šta sad...da se navići, pa kad sam se ja navikla nek se i on navikava...i tako sedimo nas dvoje,on plače ja ćutim i mislim...čemu suze? Pa nad prolivenim mlekom se ne plače...ko da je kriv što je baš moj život...nekad mi ga bude žao pa sednem i popričam sa njim...da mu olakšam, da mu objasnim da nije on kriv što ga ne cenim i ne volim...to je igra slučaja...sudbina onako teatralno rečeno, zapisana u zvezdama pre mog i njegovog postajanja...sudbina, kako da ne...to je izbor...moj izbor...i ja sam birala da ga ne volim...i rekla sam bolje nek se pusti svega toga...jer tako je kako je...idemo dalje...

Primetila sam danas da su mi zidovi puni paučine, i provela sam ceo dan tražeći pauka, a njega nigde...u koji li se rupu zavukao da i ja pokušam...ne vredi nema ga...možda to samo moje misli pletu mrežu, neprobojnu...štite me...divne su nekad te moje misli, toliko žele da me zaštite...da me sačuvaju...ali najvećeg neprijatelja nisu prepoznale-sebe...eh,moje misli moji zaštitnici i tlačitelji,sluge moje i gospodari...bar na tren da me pustite bez vas...da umrem od sreće...nemojte se misli odmah žalostiti...niste ni vi krive, što ste crne, mračne, opsesivne, i vas sam ja  birala...samo nisam znala puštajući mašti na volju koliku vam slobodu dajem...toliku da ste preuzele potpunu kontrolu i vi slobodu meni ne vraćate...e misli pogane...

Čini mi se da je pala noć...ne usuđujem se da provirim kroz malu rupicu u zidu, kroz moj jedini uvid u realnost...jer noć...noći se bojim...san mi ne dolazi,zaboravila sam kako i izgleda...digao je ruke...mada ja uvek volim da mislim da sam ja prva digla ruke od njega...nikad nisam volela tu šarenu lažu,fantaziju i privid koji mi je pružao...jer kada bi me napustio sve bi bilo samo crnje...i ja sam mu jednostavno zaključala svoja vrata...jesam ja ostavila ključ njemu na dohvat ruke...ali i san ima ponosa...neće san ta vrata otključati...a nekad, nekad je kucao, stajao satima pred njima i neumorno me dozivao,mamio,pun pažnje i strpljenja...i tako smo mi funkcionisali dokle god sam ja otvarala..ali mislim da sam sa ključem zaključila naš odnos...stavila tačku na i...sa snom je gotovo...ne bi se moglo reći da mi nedostaje...samo, noći su bez njega teške i mučne,dočekujem ih sa gnušanjem,sa strahom...sama...